Jezička ispitivanja u antičkoj Grčkoj Antički Grci su prvi jezički teoretičari

Jezička ispitivanja u antičkoj Grčkoj Antički Grci su prvi jezički teoretičari u svetu. Oni su prvi Evropljani koji su se zainteresovali za temeljno ispitivanje tekstova, za normiranje jezika. Zaslužni su za tradiciju gramatičkog proučavanja u kasnijim vekovima. Zanimalo ih je poreklo jezika, odnos njegove glasovne strukture i značenja, mogućnost primene njegovih principa u razgraničavanju gramatičkih normi. Jezik i filozofija: gotovo da svi antički filozofi upuštali su se u teoretisanje o jeziku. Vrlo često se vodila diskusija o tome postoji li duboka, logička veza između glasovnog sklopa reči i onoga što one označavaju, ili je ta veza proizvoljna: analogisti (logična) – jezik je prirodan dar. On je pravilan i logičan, dakle, postoji veza u težnji da ovo dokažu forsirali su etimološka ispitivanja. Heraklit i Anomalisti (proizvoljna) nisu verovali u vezu između formalne i selektičke strukture reči – ukazivali na nepravilnosti (stavovi Demokrata). Saznajni horizonti Straih Grka bili su opasno suženi samim shvatanjem da je baš u čovekovom jeziku najbolje oformljena ljudska misao i da se teoretisanja o jeziku mogu izvoditi na bazi grčkih lingvističkih fakata. Analogisti – pozivali su se na heraklit (oko 500. godine p. N.e.) koji je isticao identičnost razuma u celini sa celinom jezičke strukture. Anomalisti su se prisećali stavova Demokrata (oko 460-360 pne) koji se izjašnjavao protiv hipoteze o božanskom pšoreklu jezika. Platon je bio između, nudio je kontrolisano rešenje, iako se borio protiv naivnog etimologisanja, ipak je podržavao Heraklita u osnovnoj ideji o korelaciji razuma i jezičke strukture. Njegovo uverenje da je reč materijalni oblik ideje, a u ideji njen početak saznanja o svetu – iz ovog filozofskog stava rađaju se prvi pokušaji definisanja gramatičkih kategorija (npr. Imenica je ono o čemu se nešto konstatuje). Aristotel (384-322 pne) je ušao u istoriju jezičke nauke kao utemeljivač klasične evropske gramatike: 1. tradicionalna gramatika koja se i danas uči po našim školama vuče korene još od Aristotela; on je kategorisao gramatičke oblike po tome da li se njima određuje supstanca, kvalitet, kvantitet, relacija, egzistencija.... 2. pokušao je da razradi teoriju o podeli reči na vrste: imenice (onoma) i glagoli (rhema) – smatrajući da jedino ovakve reči mogu da znače nešto same za sebe, dok druge služe za povezivanje u logičnim procesima mišljenja (syndosmio). 3. Aristotel je pominjao i odnos glagol- predikat; predikat je sve ono čime se nešto saopštava o predmetu. Pošto se ljudi mogu određivati i po osobinama, onda te osobine izražene adjektivima nisu pravi glagoli, ali jesu predikati. Znači, ima rečenica bez glagola kao što i predikat može da ne bude pravi glagol. 4. definiše i rečenicu: spoj glasovnih kompleksa koji ima samostalan, određen smisao, ali i svaki deo koji u njenom sastavu znači nešto sam za sebe. Teoriju rečenice povezuje sa teorijom rasuđivanja gde centralno mesto ima predikativnost. Predikacija je spajanje ili raydvajanje dva pojma. Osnova predikacije je u glagolu biti, pa i kad se kaže: čovek ide to znači čovek je u stanju idenja. Aristarh je bio najpoznatiji grčki filolog antičkog doba (216-144). On je studirao s jezičke strane epove Ilijadu i Odiseju, spada među izrazite predstavnike Aleksandrijske škole. Aleksandrijska škola predstavlja jednu jako plodnu epohu gramatičarskog rada u centru za jezička ispitivanja koji su Grci osnovali u Aleksandriji. Centar je bio aktivan već u 2. ili 3. veku p. N.e.! tu su se vaspitavale generacije darovitih gramaatičara. Do „Aleksandrijaca“ gramatika je bila samo ogranak grčkih filolzofskih studija, a od njih postaje samostalna disciplina koju su negovali stručnjaci, čak sa razgranatom specijalizacijom (leksikografi – prikupljali rečničko blago; glosatori objašnjavali teške termine, dijalekatske oblike i poetske izraze, retori su studirali jezik radi usavršavanja oratorske veštine, skoliasti su bili specijelisti za komentare tekstova. Nisu doneli ništa naročito novo jezičkoj teoriji, ali su razvijali dalje filozofske koncepcije o jeziku. Nastavili su proučavanja vrsta reči, morfološke studuije cvetaju, ali počinje da ih zanima i fonetika. Bili su naklonjeni i normiranju jezičkih fakata, pa su pokušali da u svoj svakodnevni jezik unesu izražajne forme starojonskog, a bilo je reči i da se jezik iz horskig pesama dorskog porekla postavi na nivo jezika – uzora. Aleksandrijci su napravili čuvenu deskriptivnu gramatiku grčkog jezika. Mane su joj suviše filozofska interpretacija lingvističkih fenomena i preterivanje u stavljanju grčkog kao idealnog, maksimalno logičkog jezika – nisu bili objektivni. Dionizijas Traks, Tračanin iz 2. veka pre n. e. Je autor najstarije očuvane grčke gramatike – gramatire techue – definisao rečenicu kao spoj reči koji izražava završenu misao, podelio imenice na pojedinačne i opšte (danas su to vlastite i zajedničke). Kasnije se dosta isticao Appollonios Dyskolos (Apolonijus Diskolos 2. vek p. N. e.) takođe radom na deskriptivnoj gramatici i interesovanjem za sintaksičku problematiku. Njegov sin Herodijan bavio se istorijom jezika, proučavao jezik antičkih grčkih pisaca iz (5. veka p. N. e.) , ali je dao i prve opise grčkih akcenata. Indijska gramatičarska škola Indijcima pripada slava izuzetno darovitih gramatičara. Imali su smisla za objektivnu egzaktnu, deskripciju jezickih fakata, definisali pojave maksimalno kratko, a tačno, gotovo matematički. Bavili su se sinhronijom, neistoričari po interesovanju. Jezik-kaste; interesovanje za jezik se kod njih javilo dosta rano-vekovima pre naše ere. U toj sredini izdeljenoj na kaste neprikosnovenost društveno najviših zahtevalo je i izolaciju jezika kulture-da bi čistota jezika viših bila osigurana, mobilisane su mnoge snage da potpišu i opišu sve njegove sfere. Panini (živeo pocetkom 4. v. P. N. e.) najsigurniji svedok o jako starom interesovanju indijaca za gramatiku; pomeni o tome se nalaze čak i u njihovoj drevnoj pismenosti u tzv.“Vedskim tekstovima“-raspravlja se o nekim jezičkim pitanjima. Pa i sam Panini pominje imena svojih prethodnika svedočeći svojim delom da je imao odakle da pođe i na njemu razmahne svoj lingvistički talenat. Već u njegovo vreme se, dakle, moglo moglo pristupiti onome o čemu je Panini pristupio – normiranju tzv. Klasičnog sanskrita, na kojem je indijska kultura najduže i najbujnije cvetala. Njegova preciznost u opisu, oceni, u formulaciji je zadivljujuća. Leonard Blumfild smatra ovu Paninijevu gramatiku sanskrita jednom od najvećih spomenika ljudske inteligencije. U 4000 definicija-formula ostavio je Panini pomen o jeziku kulture svoga sveta. On je razumeo da je jezik sistem, raspolagao je pojmom nula-morfema određivao ulogu i značaj glsovnih smenjivanja u morfološkim manifestacijama gramatičkog značaja. Paninijevi potomci bili su dovoljno daroviti da i nadalje razvijaju jezička ispitivanja. Patonjoli (2. vek p. N. e.) i Bartrari (7. vek nove ere) mnogo kasnije po vremenu, ali srodan po duhu rada, su predstavnici gramatičarske škole koja je izrađivala teoriju o stalnom neizmenljivom supstratu svih izgovornih varijacija mogućih u okviru jednog datog jezika. Primenjena je konkretno na glasove, pa je imala u vidu i varijantna (nepodložna individualnim izgovornim varijacijama) glasovna vrednost koja postoji kao jedinica određenog jezičkog sistema u službi obeležavanja razlika u značenju reči. Time je sagledana pojava koja je tek u 20.veku nase ere teoriski osvetljena: fonema.Indijska gramatika obuhvata i odredjivanje numerickih odnosa reci i slogova u jednom tekstu.Stari Indijci su se bavili i fonetskim opisima.Oni(i Kinezi)su prvi u svetu koji pri opisivanju glasova daju paznju artikulacionim momentima.Bili su dobri i u leksikografiji.Nemicni istoricari,sinhronicari po tradiciji,najlakse im je islo etimogologisanje.Njihov gramaticki poduhvat ostao je usko nacionalan,indiski.Prosli su vekovi,svetska nauka o jeziku je krenula iz druge kolevke i tek onda je Evropa saznala za indisjke lingvisticke podvige.Izolovani,ispustili su retku slavu neposrednih zacetnika najvecih buducih dogadjaja lingvistike. Period od Rimljana do kraja renesanse Rimljani su podrzavali Grke,posebno Aleksandrijce u gramatickim poslovima. Marcus Terentius Varro (1.v.p.n.e.) napisao je veoma cenjenu gramatiku latinskog jezika „Da lingua latina“ u kojoj se najveca paznja poklanja morfoloskim pojavama. Ova gramatika posluzila je kao uzor srednjovekovnim gramaticarima koji su radili na proucavanju latinskog jezika svoga doba. Zestoko i silno se zalagao za cistotu latinskog jezika, ukazujuci na snagu koju imaju vec postojece jezicke navike. 1.v.p.n.e. Remmius Palaemon iz Grcke radio na gramatickim problemima latinskog, 4.v. Donatus „Ars grammatica“, 6. v. Priscion “institutiones grammaticae“. Od 6.v. do Priscijana razradjuju se gramaticki problemi u duhu kategorizacije koju je jos Diskolos sprovodio; uce se glasovi (De roce, Orthographia), daju se objasnjenja o slogu (Prosodia, De syllaba), klafikuju se reci po vrstama (De partibus orationis), pristupa se prvim pokusajima zahvata u sintaksu (Oratio, Syntaxis). Od 13. veka repertoar se prosiruje i ukazuje se na principe: gradjenja reci, pocinje se sa razradom upotrebe padeza i principa kongruencije, daju se osnovna obavestenja sta je to stih. Tako, pri kraju srednjeg veka, vec su uglavnom sredjeni elementarni pojmovi o nekim od osnovnih gramatickih pojava (razgranicena imenska kategorija od pridevske, definisana apozicija, istaknut znacaj glagolske rekcije za utrvdjivanje padeznog znacenja... Skolasticka logika: u srednjem veku skolasticari, veliki postovaoci Aristotelovih radova, uocavaju jezickom fenomenu direktnu manifestaciju logickog rasudjivanja. Za primenu skolasticke logike u gramatici zalagao se Abelard (1079-1142). U 11. veku bila je na glasu skolasticarska skola Michaela Psellosa. Ipak, skolasticki duh u gramatici srednjeg veka dostize kulminaciju u ideji Raymonda Lulea (1235-1315) da bi trebalo konstruisati jedan univerzalni filozofski jezik kojem bi baza bio latinski, ali preradjen tako da se u kombinaciji jezickih elemenata ogleda maksimalna primena logickog principa (po svojoj ideji on je preteca onih koji danas rade na stvaranju metajezika). Ovaj logicki duh jezickih ispitivanja ostao je karakteristican posebno za francusku gramaticarksu sredinu. Kroz ceo srednji vek, a i kasnije (skola Port-Royala). Bilo uploads/Geographie/ skole-i-pravci-u-lingvistici.pdf

• Détails
• Publié le Mar 26, 2022
• Catégorie Geography / Geogra...
• Langue French
• Taille du fichier 0.1180MB